Pi­še: El­mir Đo­ko­vić


Sva zla ko­ja čo­vjek či­ni pro­iz­la­ze iz do­sa­de. To pa­ra­fra­zi­ra­nje Pa­sca­la po­seb­no je pri­mje­nji­vo na na­šu epo­hu hi­ste­rič­nog bi­je­ga od do­sa­de, ko­ju je Guy De­bord kr­stio ime­nom “dru­štvo spek­ta­kla”. Što­god ne po­pri­mi ob­lič­je za­bav­no­sti, ne na­vu­če na se ko­šu­lju spek­ta­kla, ni­je per­ci­pi­ra­no, ne­po­želj­no je jer je do­sad­no.Čak i ve­li­ke lju­de po­put Pa­ska­la je mu­či­la do­sa­da. Pa­skal je bje­žao u mon­de­nost i za­ba­ve, sve dok se ni­je na­klo­nio “taj­ni” do­sa­de.
Ta­ko je Bog u tre­nut­ku do­sa­de, či­taj: če­žnje za dru­gim, stvo­rio i Ze­mlju, ne­be­sa, vo­du, bilj­ke i, na kra­ju, čo­vje­ka, Evu i Ada­ma. Po­tom Eva i Adam, sli­ke Bo­ga ko­ji se do­sa­đu­je, po­če­li su se do­sa­đi­va­ti u ra­ju i na­pra­vi­še tu­lum, go­zbu u ko­joj je na je­lov­ni­ku bio za­bra­nje­ni plod. Bog ih po­tom iz­ba­cu­je iz ra­ja i pu­šta u svi­jet da ob­no­ve če­žnju, če­žnju za ap­so­lu­tom.
Ka­da Ma­nu­el Ca­stells tvr­di da se po­li­ti­ka re­du­kova­la na me­dij­sku po­li­ti­ku i dru­štvo spek­ta­kla, on­da ne za­ču­đu­je pro­ces u ko­jem sve vi­še po­li­ti­ča­ra po­sta­je za­ba­vlja­či­ma, a sve vi­še za­ba­vlja­ča po­li­ti­ča­ri­ma. Do­volj­no je po­gle­da­ti s dru­ge stra­ne Ja­dra­na: Ber­lu­sko­ni je po­li­ti­čar ko­ji je po­stao za­ba­vljač, ti­pi­čan har­le­kin iz ta­li­jan­ske com­me­die dell’ar­te, a Bep­pe Gril­lo je ko­mi­čar ko­ji je po­stao po­li­ti­čar. I kod nas Ve­dra­na Ru­dan ula­zi u po­li­ti­ku, svje­sna da ni­je ni­šta ma­nje lo­ša ko­mi­čar­ka od go­mi­le ar­le­ki­na u po­li­ti­ci.
Ni u Cr­noj Go­ri, da­kle, kao ni dru­gdje u svi­je­tu, ni­je druk­či­je s po­li­ti­kom. Ta­ko se u vi­še ko­men­ta­ra mo­gla pro­či­ta­ti di­jag­no­za, kri­ti­ka, ka­ko je te­le­vi­zij­sko su­če­lja­va­nje kan­di­da­ta i par­ti­ja bi­lo do­sad­no. Sla­žem se. No to ne vi­dim kao lo­šu stra­nu. Cr­noj Go­ri na­kon za­ba­vlja­ča i vic­ma­he­ra bez sa­dr­ža­ja i in­te­gri­te­ta , kao hljeb na­su­šni tre­ba­ju “do­sad­ni” po­li­ti­ča­ri i stran­ke ko­ji nas gnja­ve, umje­sto spek­ta­ku­lar­nim “fa­ši­stič­kim” i “an­ti­fa­ši­stič­kim” der­ne­ci­ma, jav­nim du­gom i slič­nim do­sad­nim te­ma­ma. Po­li­ti­ča­ri ko­ji ne­će o svje­to­na­zor­skim pi­ta­nji­ma go­vo­ri­ti na na­čin afo­ri­zma i vi­ca, ne­go do­sad­nom ra­ci­o­nal­nom ar­gu­men­ta­ci­jom. Za­bav­ne stran­ke ko­je spr­je­ča­va­ju de­lo­ža­ci­je, či­taj: ula­zak za­ko­ni­tih vla­sni­ka u svo­ju ne­kret­ni­nu, ko­je bi svi­ma da­le za­jam­če­nih pet­sto eura ra­dio - ne ra­dio, bu­ja­nje svih mo­gu­ćih sta­rih i no­vih za­bav­nih re­di­ku­la na po­li­tič­koj sce­ni, ka­ko ne­kad ta­ko i da­nas, uglav­nom su nam se raz­bi­li o gla­vu- gla­sat ću za oso­bu i stran­ku ko­ja bu­de naj­do­sad­ni­ja, či­taj: naj­bli­ža na­šoj svaki­da­šnji­ci.
Karl Kra­us re­če ka­ko ži­vo­ti­nje po­pri­me ljud­ski iz­gled sa­mo ka­da se do­sa­đu­ju. Isto vri­je­di i za “po­li­tič­ke ži­vo­ti­nje”, ko­je, što su “do­sad­ni­je”, sve vi­še po­pri­ma­ju ljud­sko li­ce, li­ce na­še svakida­šnji­ce i nje­nih pro­ble­ma.